34

И. ХАПНСКIЙ.

Марко Кршевичъ убиваеть свн•о коня, допеть мечъ и копье, а

пивцу боевую брсаеть въ нор, чтобы все это не мюталось туркамъ:

Да му Шарац турком не допцне,

Да турцима не чини взмета,

Да не носи воде ви ђугума. (ст. 76—78).

Да му сада турком ве доицне,

Да се турци њоме не поносе,

Што је њима остало од Марка,

А ришћавхук Марка не nvyae. (ст. 83—86).

5. Ропндъ передъ смертью кается въ своихъ (строфа

CCV): Марко въ искушенье своихъ гр•Ьховъ и на поминъ душп своей за-

Жхаеть свое имущество на церкви и вящвмъ;-а *ретью часть его тому,

кто предасть его т“о:

Један ћу му ћемер хииитв,

Што ће моје тро укопатв,

Други ћемер, — нек се цркве красе,

Трећв ћеиер кысту и цепу,

Нек слијепи по свијету ходе,

Нек пјевају и спомињу Марка. (ст. 107—112).

б. Ропндъ умираеть, обративъ свое лицо кь врагаиъ

маврамъ:

Tnrnat teste vers la paiene gent:

Pur со l'ad fait que il voelt veirement

Que Carles di" trestute sa gent,

Li gentilz quens, qu'il fut morz cunquerant.

(стихи 2360—2364).

Марко умираетъ, принявъ грозную позу по и

кь врагаиъ, и прежде всего, конечно, кь туркамъ.

Скиде Марко зелену доламу,

Прострије је под ром на трави,

Преврсги се, сједе на допму,

Самур-калпак на очи намаче,

Доље леже, горе не устаде.

Мртав Марко крај бунара био

Од даа' до дан' неђелицу дана,

Когођ прође друмом широкијем,