— 3i

Мра.зецъ семейную жизнь Славянъ. «У нихъ мужь и

жена такъ peBHwmo хранятъ взаимџо супружескую лю-

Овь, что жена, по смерти своего мужа, отказываети

жить, и та хвалюс.я особенно, которая сама себя уби-

ваетъ, чтобы сгоревть съ мужемъ на одномъ 1).

Приведенныя причиной самстжигатя жень сла-

выставлытъ совсђмъ не то, что указывають

apa&kie писатели, при разсказгЬ о жень у Рус-

совь 9). Императоръ МавриМ и св. Бонифшјй видать

въ жень доказательство ть

бапредђльной привязанности кь мужьамъ своимъ, жизнь

безъ оторыхъ была бы имъ тягостна. Объаснете Мас-

суди, что жеш Руссовъ умирали • вмТстЬ съ муоями,

такъ какъ только съ ними онт им.чи достуиъ рай 3),

cWTB'h'IC'TByeTb бол\е законамъ гдв не-

зависимое жены было немыслимо и суд“ ея

неразрывно соединялась съ судьбою мужа 4). Кра-

сота жен $нилась. Святшшвъ женить сына Яро-

полт на плђнницгђ Гречанкгь, «красюты ради лиа еа».

1) Et Vin< quod est fodissimum et deterinimam депив hominum tam

тчпо zelo matrimonii amorem mutuum servant, ut mulier viro proprio

тонио vivere r&uset, et laud8biliB mulier inter illas иве judicatur, quu

propria тапи Bibi mortem intulit, ut in ипа pariter ardeat сит viro

Regesta diplom. Bohemiae et Moraviae 1, стр. 2). Тохе ro-

трать Дитмаръ о Полькахъ (у Перца т. У, стр.

Е) Ибнъфочавъ в Мачди, у Френа: Ibn-Foszlan'B und anderer Ат-

ber BerichE 0ber die alterer Zeit (стр. 11—21, 106).

8) Sic enim, ве Метат felicitatem adepturu иве, credunt. (У Фрва,

стр. 105).

Grimm: Deutsche Rechtgalterthamer 1, 461—468.