70

В. В. АНИЧКОВЪ.

Боже мой, вотъ, что бываеть съ д%вушкой, не счшвющей своей

матери! — ДЫ оказывается однако ве такъ ужасно; Томашъ

тотчасъ утвшаеть свою спутнщу: сухой яворъ оказывается б•В-

лымъ дворомъ Томата; тамъ будеть Мара его возлюбленной, и

тамъ станетъ она места ему дворы

Мајка Мару ситно плела,

Од петоро, деветоро,

Плетући је сјетовиа:

«Чујеш Маро, кћери моја!

«Кад тв дох'у поље

адох'у поље дол'у коло,

«Не ватај се до Томата;

«Томаш момче нежењено,

«А ти Мара неудата».

Мара мајке не слушала:

Она оде дод'у поье,

Дол'у поље, дол у коло,

Увати се до Томата.

Томаш копи узмахује,

А на слуге домигје:

Прикучите коње коду

И адата и дората;

То се иуге досјепше,

Прикучише коње коду

И алата и дората;

Пак се ману преко поы,

Као зв'језда преко неба.

Кад је био накрај поьа,

Томаш Мари говорио:

аВидиш, Маро, суви јавор?

«Онђе ђу те објесити,

авране ђе ти очи пити,

«А ордови крил'ма бити».