— 126—

Памить твая д%вушвина.

Кади съ устёнъ спустила, то и вабыла.

У яв гадай насыпана вума, насыпана, да завязана; а у не

сыпана, сыпана, да ни завязана.

Мала думау, да сказа! харашо.

Тота дадатота да и съ диричкый (объ заднемљ умј).

За людьми ня нюхай, а свой умљ дяржи—ни разварачивай у

тэй бокъ и у тэй.

Память ня высыхла.

Куда вјтиръ вјить, туда и розумъ.

Мададэй разумъ—палявэй вжиръ: и бяжить, и звизжить. Ма-

дадэй умъ—разумъ ихъ выаить.

Распетрушить дћдо=изсдыовать дјдо.

Вяливъ вырысъ, да вума на вынисъ.

Галава нагамъ здадгђй.

Зъ дурной галавой нагамъ HiynaEN.

Толку собрать (поступить неразумно).

Умђючи суму насить: бизъ ума ни ваттпай ле,

Свайго ума ня уложишь.

Упрямство.

Упирливая ваза—усигда вауку карысть.

—«И ня зювай!».

—А мае слова—ни пирохъ: выкинь хуть и за парохъ.

—Ахъ, ты, зд'Ьдай то!

—«А тая што?»—

—Ды што таб'Ь таи!

Конь канёмъ, кабыла хвастомъ.

Быль мужикъ Дроздъ, у яго была многа дятей: Гришка,

Иванка, Никитка, Леука, Андрюшка, Вирна, Маринка, Вудька и

находить, — усихъ

Вульлянка.

—Вуљка, падай мнј вады!

—«А Маринка штор»

—Маринка, падай MH'h вады!

—«А Вульлянка што?»—

Сичасъ начнеть Дроздъ уставать,

сякеть.

раду