232

В. В. АНИЧКОВЪ.

вями масаивы•, но вотъ ввтеръ дунул съ моря, Атки вскољи-

нулсь и ударил дћвушку ио Она в какъ жаљ!

Горько пеняеть она Втру, чт онъ прервать такой чудный сонь:

кь ней приходило во три неженатыхъ парня; одинъ

ябдоко, другой зодотое кољцо, желый дукаты, тому, что

принесъ ябхоко, быть ея куиомъ, тому, что дать кодечко, быть

ея девереиъ, а кто подари:ь ей дукать, тоть, конечно, будеть

ея мишиъ:

Заспала мома при Мору

Мајчвце моја (повторятя пос* каждаго

Под једвом rpaH0M маиивои.

Дуну ми ветар нив море,

Искрши грану маслину,

Ударџ мону низ образ,

Разбуди иону од с'на.

Љуто га моп куњаше:

Бог тебе, ветре, убио!

Сад хи ми наће да дуваш,

Те да ми савак прекинеш?

Чудан сам санак ја снип:

Троица на сан дойоше,

Сви троица су бећари.

Први ми даде јабуку,

Други ми даде зпт прстен,

Трећи ми даде жут дукат.

Тај што ми даде јабуку,

Он ће ми бип пли кум;

Тај што ми даде зпт прстев,

Он ће ми бити мил девер,

Тај што ми даде жут дукат,

Онъ ће ми бита ми драги 1).

стиха)

1) Ястребовъ, Об. и п. тр. се*въ, стр. ср. Шапварев•њ

Сб. в. уиив. 1, 1, стр. 97,