8

Али срети джидовину старца.

Говори му джидовине стари:

Уклони се, ал цовлона вурво!

Говори му Кралевићу Марко:

Нјиаи луба, да ти се рокам,

Нјесам млада, да ти се поножам,

Већ сам јунак, мегдан ћемо дјелит!

Удара га джидовине стари,

Удара га рувом уз образе,—

11аде Марко у зелену траву.

ДЖйдов соскочил с коня, свазал Марка, бросил его на

своего воня, сам С'Ьл на Марвова Штаго и по%хал тем-

вым Дорогой Джидовин захот%.ч пить, и Марку

Кралевичу удалось направить его Е корч“ своей носе-

стримы Мары. Мара споила Джидовина вином и, вогда он

заснул, освободила Марка. Марко связал Джидовина,

Он изведе джидовсвога вранца,

И својега племенитог Шарца,

На вог баци джидовину старца,

Па узјаха на старчева вранца,

Па ходјаше вроз торицу црну.

На јеле је Шарца •наводио,

Неби ли се стари разтрезнио.

Кад дођоше горе на разврижје,

Бритву своју сабл.у повадно,

Па замахну—одсјече му главу.

Када джиду одсјевао главу,

Вјеша нега о јелове граве.

Оде Марко вући пјевајући,

А на старом „орле гравтајући.

Подобная 1йдня есть в рукописном Брли-

ћа, с одной подробностью, интересной по с рус-

свой былиной о Добрын'Ь Нивитичъ и полециц'ђ. Начина-

ется она тав:

Поранио Кралевићу Марко,

У неђељу на преображење;

Па он иде у гору зелену,