Этихъ примгьровъ достаточно, чтобы виджь, что есди Еры-

штедтъ иногда и правь, оспаривая MH'bHie Зауппе о писцћ

N, то онъ не правь, оспаривая MB'bHie Зауппе о сацоцъ

фактВ въ N. Ошибка Ернштедта заключается

именно въ томъ, что оаъ недостаточно раздичаетъ обгЬ эти

стороны въ Зауппе и во многихъ сдучаяхъ

считаетъ достаточнымъ усумнитьса въ правильности взгля-

да Зауппе на писца N, чтобы признать N неинтерподиро.

ванною.

2) Критика Ернштедта направдена гдавнымъ образомъ про-

тивъ MH'hHiH Зауппе, какъ оно высказано въ его Qnaestiones

Antiphonteae. Зось Зауипе на стр. 9 между прочимъ гово-

ритъ: „Еа afferam, quae partim hominem sententiam magis

quam verba secutum esse, partim consilio quaedam mutasse

ostendant' и затЬмъ приводить ддинный рядъ прцмвровъ, цзъ

которыхъ—есди не встВ, то бЬльшая часть вподнгь подтвеу-

даетъ его слова. Между тьмъ Ернштедтъ находить возможнымъ

отрицать во всјхъ приведенныхъ Зауице при-

мјрахъ. Объяснете той точки aprbHiE, на которую становится

Ернштедтъ, отрицая убјдитедьность примјровъ Зауппе, мы

находимъ въ его кь рВчамъ Антифонта на стр. 34.

Указавъ ва вышеприведенныя слова Зауппе, Ернштедтъ за-

„Quasi subito oblitus esset (т. е. Зауппе) mutationes

м'ћчаетъ:

„aut consulto aut рет neglegentiam“ (р. 6) fieri, neglegentiae

autem vitia et in codicibus omnibus reperiri et пипс quoque

in scribendo а quolibet facile admitti. Ап Ttpoi6yraq тоб ћбуои

tertium esse genus mutationum sensit, quas scribae пес рет пед-

legentiam пес consilio sed „sententiam magis quam verba secutiL

facere Ернштедтъ, какъ видно, одитъ ошибки на

простын ошибки, своимъ источникомъ одну небреж-

ность, и BcaMcTBie намфранцаго

рукописнаго текста. PaaawieHie ошибокъ и интерподя•

весьма важно для характеристики телета рукописей. Но есди

жедательно и вообще возможно отнести харавтеръ оџџибввъ

данной рукописи кь той иди другой то въ отдфдь-

ныхъ случаяхъ мы не всегда можемъ точно обозначить источ-

никъ ошибки и опредвдить, имьемъ ли мьь одо съ прортой